Примање хришћанства и рана књижевност код Срба

Aуторка: Ана Ђорђевић

Сажетак:

Уласком у круг хришћанске цивилизације, Срби су могли да приме изузетно богато културно наслеђе, али то није било могуће без одрицања од старе религије и њеног погледа на свет, тешко спојивих са хришћанством. Укорењивање нове вере било је могуће тек када су Срби могли да чују Библију на свом, словенском језику, а христијанизација је била дуготрајан и болан процес који, фактички, никада није сасвим завршен, јер су се паганска веровања и обичаји, макар и у траговима, сачували код Срба и других словенских народа до наших дана, често у мање или више успешно христијанизованом облику. Примање хришћанства означило је и почетак развоја књижевног језика. У почетку се јављао искључиво као језик цркве, тј. богослужбених књига, али је временом почео да се користи и у оригиналној и преведеној књижевности, чиме је започет и развој савременог српског језика и књижевности.

Између Рима и Цариграда

Срби су на Балкану затекли потпуно развијену хришћанску културу и постепеним везама са староседелачким становништвом почели да прихватају њене поједине елементе. Према Константину Порфирогениту, Срби су се покрштавали у два наврата. Први пут се то догодило у седмом веку, када су међу њих дошли латински свештеници, а други пут за време владавине византијског цара Василија Другог, у другој половини деветог века (период од 867-874. године). Први мисионари хришћанства међу нашим прецима били су римски свештеници, пошто је међу Србима до 732. године преовладавао западни утицај, захваљујући византијском солунском викаријату, који је стајао под папином врховном влашћу све до прелома с царем Лавом. У периоду од 642. до 732. римски свештеницу су на латинском језику обављали богослужења и вршили обреде, а српска црква је била под контролом латинског надбискупа Сплита. Латинско свештенство није међутим успело да наметне нову веру, делом због богослужења на страном језику, а нарочито зато што су Срби били ванредно одани својој старој вери и њеним обредима. Осим тога, Срби су страховали да се са новом вером не утврди византијска власт над њима, и колико се данас зна, читав седми век није донео великих промена у начину живота и у култури Срба и Јужних Словена. Примање хришћанства, у колико га је било, вршило се само појединачно, и углавном су га прихватале само поједине народне старешине под притиском и привидно, тек да се удовољи жељи моћних византијских царева, док су масе народа остајале и даље у старој вери. 

„Слабом напредовању хришћанства код Јужних Словена и Срба узрок су били не само словенски конзервативизам, неповерење и политичка противност према Византији, већ и затроване верске прилике међу самим Грцима, међу којима од седмог до деветог века не престаје бујање јеретичких секти, верска гоњења и крваве борбе у име вере“ (Ћоровић 1997).

Код Срба је хришћански утицај у то време био слаб, а хришћанству су биле најизложеније словенске колоније у близини већих грчких места, као на пример око Солуна, или у областима даљим од густих саплеменичких насеља, које су биле више изложене утицају своје несловенске околине. Оне су примале хришћанство паралелно са природним процесом асимилације, док су осниване и нове грчке епископије са намером да делују међу Словенима. Да је хришћанска мисија међу тим Словенима имала успеха, види се најбоље по том, што је из словенских редова изишао цариградски патријарх Никита (766-780. год.). Међу тим Словенима створени су први основи за христијанизацију осталих саплеменика; ту се израдила полагано, словенска црквена терминологија, и словенски се језик почео употребљавати за превођење грчких црквених текстова. Словенски апостоли из Солуна, Ћирило и Методије, ту су нашли ослонца за своје припремање словенске литургије и проповеди, и без тих претходних радова њихово дело би било једва могуће.

За прва два века (VII. и VIII.) није било правога успеха у ширењу хришћанства међу Србима, али је то ипак било време које је утрло пут прихватању нове вере. Од друге половине IX века, наступиле су за то погодније околности, са почетком мисије Ћирила и Методија у Моравској и Панонији, док јe у Бугарској кнез Борис примио хришћанство са великим делом свога народа 864. године. То је било и време успона Франачке државе у Западној Европи, када истовремено расте велика моћ римских епископа, односно папа. Управо у то време, покушао је амбициозни папа Никола I (+867) да уз помоћ Франака потчини цело Балканско полуострво под своју духовну јурисдикцију, које је био лишен још 732. г. услед иконоборачке кризе којом је била захваћена Црква. Папа Иван VIII је 873. године писао српском кнезу Мутимиру и позвао га да се са својом државом потчини панонској епископији у Сирмијуму, којом је тада руководио Методије, али је то тада остало без позитивног одговора. Папин циљ је био да помоћу словенског богослужења веже за себе словенске владаре, али је ступање на цариградски престо новог цара Василија Македонца, означило ново снажење Византије, чија је црква, на челу са цариградским патријархом Фотијем, ослобођена дуге борбе против иконобораца, усмерила своје снаге ка крштавању Словена. То је вероватно утицало на многе старешине српских племена, који су се, признавши силом прилика византијску врховну власт, заједно с Хрватима обратили цару с молбом, да им пошаље довољан број свештеника који ће их крстити. Цар им је одмах испунио жељу, те су се Срби и Хрвати крстили у великим масама, а то главно крштење Срба десило се такође у доба рашког кнеза Мутимира, Властимировог сина, око 879. године.

Рана књижевност и развој српског језика

Нема поузданих и непосредних доказа за одговор на питање када је словенска писменост стигла и међу Србе, а посредна сазнања указују да је вероватно у питању био период између 867. и 874. године, најкасније до 886. године, дакле недуго после моравске мисије. Сматра се, да су глагољски преводи Библије могли да буду донети у српске земље одмах после те године. При повратку из Моравске у Бугарску 885. године, Методијеви ученици су желели да помогну поновну евангелизацију Балкана, са намером да се хришћанство на овим просторима још више учврсти. Остварењу тог циља требало је да допринесе и употреба у цркви језика који је био близак народном. То је била намера и византијског цара, који је јужне Словене желео да одвоји од утицаја Рима.

Србија се налазила на међи Истока и Запада, и повремено је долазило до колебања у вези приклањања источној или западној цркви. Одлука је донета када је народ могао да разуме Божију Реч на свом језику. Хришћанство су тада примила и она српска племена, која су му се најдуже опирала, попут Неретљана или Пагана.

Примање хришћанства омогућило је да Срби постепено усвоје хришћанску културу и добију нове елементе за изграђивање своје цивилизације, док је од десетог века један културни утицај замењен другим. До тада су, изузевши трачке и македонске Словене, сви други били у сфери романске културе, а служба у црквама које су покривале западне територије насељене Србима, одвијала се на латинском језику, пошто је римски папа 924. године, забранио службу Божију на словенским језицима. Постоје и подаци да су почетком X века на црквеним саборима у Сплиту учествовали и српски представници. Од десетог века се, под утицајем не само политичких, него и религиозно-цивилизацијских чинилаца, Срби постепено окрећу према Цариграду и Византији и то не само они, већ и један део панонских Словена и добар део Хрвата. Ова промена се није одржала за дуже време на периферним деловима западног Балкана, али су Срби претежно, сем Зете и Приморја, ушли у сферу источне византијске културе. Примање хришћанства допринело је и развоју писмености и књижевности. Основ ране средњевековне српске књижевности чине преводи библијских текстова из X и XI века, родослови владара по српским земљама и црквене књиге.

У првих неколико векова постојања словенске писмености има свега неколико споменика који су, судећи по језику, потекли с нашег тла: глагољско Маријинско јеванђеље из 11. века, један од најстаријих превода четворојеванђеља са грчког на старословенски језик. Оно представља најстарије познато јеванђеље-четворојеванђеље које се може сматрати и српским, а не само старословенским. Писано је крајем X или почетком XI века на југу Србије, на граници са Македонијом. Поред тога, сачувана су два одломка из Апостолских дела, писана такође глагољицом и позната под називом Гершковићев односно Михановићев одломак (први од њих неки аутори стављају у 11. век). О постојању словенске писмености на нашем терену говоре и сачувани епиграфи: Темнићки натпис (10-11 век), Хумска плоча (10-11 век), Плоча судије из Градишта (12. век), натпис на плочи у Полицама крај Требиња (друга половина 12. века), као и писмо босанског бана Кулина Дубровчанина из 1189. писано ћирилицом. 

На основу данас познатих података, најстарији писани књижевни споменик на српском језику уопште јесте један запис из 1114. године, извезен на епитрахиљу пронађеном у манастиру Бањи код Котора. Из исте епохе потиче и најстарија ћирилска књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Написано између 1185-1190. године на пергаменту лепим, крупним словима тзв. уставне ћирилице и украшено стилизованим иницијалима и минијатурама у боји и злату, Мирослављево јеванђеље јесте не само најстарија него и најзначајнија српска књига средњег века. Њене језичке особине показују да је српска редакција старословенског језика добила завршни облик. 

Иако је ова књига најстарији ћирилични споменик на српском језику, занимљиво је приметити да употребљено писмо садржи већ доминантне одлике српскога писма, односно да је веома развијено и зрело. Разликује се од руског, бугарског и македонског писма тога времена и одговара развоју српског гласовног система. Може се стога претпоставити, да су постојала и друга, ранија, јеванђеља на српском језику али да до данас нису сачувана, или да још увек нису пронађена. Тако је Мирослављевим јеванђељем формирана и ,,рана српскословенска ортографија” која се у науци о језику назива “зетско-хумском ортографијом“.

Српска редакција (или рецензија) настала је на исти начин као и друге редакције старословенског језика – бугарска, руска, македонска, хрватска – прилагођавањем језика старословенских текстова домаћем (из)говору. Књижевници су, преписујући споменуте текстове, изостављали све оне знакове за које нису постојали гласови у њиховом говору или су их мењали сагласно променама извршеним у живом језику. Дефинитивно уобичајене током 11. и 12. столећа, те су редакције постале језици словенских средњовековних књижевности. Старословенски језик био је искључиво језик писане комуникације, богослужбеног карактера, који се нити граматички, нити лексички, није исувише разликовао од тадашњих српских народних говора. Иако је старословенски био канонизован језик који се није смео мењати, ипак су временом у њега почеле да продиру особине блиског, српског народног језика, што се тумачи несвесним утицајем тзв. унутрашњег диктата преписивача (тј. изговарања речи „у себи”) при преписивању рукописа. Уморни или занесени преписивач тако је старословенску реч слнце записао како ју је и изговарао: слунце, што налазимо у најстаријим српским рукописима. Процес посрбљавања (србизације) старословенског језика највише је захватио гласовни (фонетски) систем, али се такође мењала и његова морфолошка структура. Додуше, нису све гласовне црте продирале у књижевни језик. У њему су очуване нпр. групе шт и жд, које су у народним говорима од досељавања на Балкан имале еквиваленте у гласовима ћ и ђ (старословенски – свешта, гражданин; српски – свећа, грађанин). „Настанак српске редакције ипак не треба тумачити искључиво као плод несвесног и неконтролисаног, тј. практично као плод грешака преписивача. Бројне посрбице грчких речи, тј. доследне преведенице (калкови) у српскословенским текстовима (звездословац, самовидац, народодржаније, земљемереније, благоличије, богопостављен, младоуман и др.) огледало су тежње српске цркве да књижевни (= богослужбени) језик буде што разумљивији пастви“ (Милановић 2004).

Закључак

Судбина рукописне српске књижевности је трагична из много разлога. Прво велико уништење књижевне баштине извршили су Византинци, и мисли се да су бројне глагољске и ћириличке књиге из централних југословенских области, које су писане у току X, XI и XII века нестале крајем раздобља византијске реокупације Балкана, последњих деценија XII века у планској и оштрој акцији погрчивања и уништавања словенске писмености (Бјелајац 2003). Бројне књиге и рукописи страдали су затим и у освајачким надирањима Турака, а иако од XVII века учени људи и свештеници покушавају да заштите ове споменике од пропадања успех је био половичан. Много ћириличних рукописних књига и докумената су разнели у XIX веку разни слависти и истраживачи. Ови примерци данас се могу пронаћи у Паризу, Бечу, Ватикану, Минхену, Будимпешти, Москви, Санкт Петерсбургу, Софији итд. Током Првог светског рата, а нарочито 1915. године, мноштво докумената су однели Немци и Аустроугари. Паљевина Народне библиотеке 6. априла 1941. године, и каснија окупација је са ових подручја однела следећу четвртину укупно познатих рукописа. Рат 1991. године удаљио је још око 450 рукописа од народа чијој баштини припадају јер се сада налазе у музејима других држава, тако да нам је данас остало још око 1.500 рукописа и фрагмената који су разбијени у мноштво збирки, изложби, легата, архива и чије детаљно пописивање и утврђивање још није обављено.

————————————————————————————————

Коришћена литература:

 

Бјелајац, Бранко. 2003. Свето писмо у Срба. Београд: Алфа и Омега.

Ћоровић Владимир. 1997. Историја српског народаI. Београд – Бања Лука: ArsLibri – Глас Српски.

Милановић, Александар. 2004. Српскословенски језик – суштаствено (васпостављање и општи савети). Београд.

Поповић, Радомир. 2002. Кратак преглед Српске цркве кроз историју. Београд: Лирика.

Ћоровић Владимир. 1997. Историја српског народа I. Београд – Бања Лука: ArsLibri – Глас Српски.

———————————————————————————-

-ПОЧЕТАК СТРАНЕ-